Sajt namenjen LGBT populaciji

Online život gejeva u Srbiji

Na samom početku, par napomena. Ideja autora teksta je da prikaže položaj homoseksualaca u savremenom srpskom društvu kroz prizmu upotrebe komunikacione tehnologije. Za tu svrhu, slika o životu prosečnog muškog homoseksualca sajber generacije biće prikazana u kontrastu prema dve storije homoseksualnih udarnika koji su svoju homo-biografiju gradili u stvarnom vremenu i prostoru. Dakle, akcenat je stavljen na muške homoseksualce, što ne znači da su korisnice nezanimljive za istragu, većda ženski deo zajednice karakterišu drugačije osobenosti. Isto tako, tekst obiluje rečima iz engleskog jezika, što nije posledica želje da se bude „moderan“ već uverenja da iste reči gube na oštrini prevodom na srpske ekvivalente.  Prevod za svaku od njih (closet, cyber, LGBT, dildonics itd) može se naći u skoro svakom online rečniku.  U skorašnjem razgovoru koji sam vodio sa sredovečnim profesorom, deklarisanom gej osobom (naravno, u vrlo, vrlo uskom krugu poznanika), sagovornik mi je saopštio nekoliko opservacija, koje me nagnaše da malo više porazmislim o antinomijama gej egzistencije na brdovitom Balkanu.  Pomenuo sam da pišem rad o uticaju i ulozi interneta u životu prosečnog srpskog muškog homoseksualca, paralelno iznoseći lične refleksije na pomenutu temu. Čim sam završio sa pričom, gos’n profesor se od srca nasmejao.  Ubrzo, bio sam počastvovan biserima mudrosti brušenim tokom dugogodišnjeg staža u „branši“.  Najinteresantniji momenat bio je emocionalni naboj i želja sagovornika da što bolje predstavi svoju storiju o tome kako su to činile prave „pederke“ nekad, lamentirajući nad samoupravnim rajem sedamdesetih.  „Ne znam čega interesantnog ima u besomučnom pretraživanju sceniranih bezglavih slika na www gay portalima... Trik je (bio) da se okusi prava avantura, da se izađe malo iz sobe...“  Svestan da je eks-Yu socijalizam bio liberalniji od sovjetskog modela, ipak nisam bio sklon da poverujem (možda) romansiranoj verziji priče o slobodnoj muškoj ljubavi na plažama i sprudovima oko tadašnje gej Meke – Dubrovnika. Štaviše, pred očima su mi iskrsavale slike Štajge, Železine, te smradom ophrvanog Staklenca koje stekoh čitajući dnevnik Uroša Filipovića (Staklenac).  A onda u stilu Keri Bredšo zapitah se iskreno – kakvo je bilo stanje stvari dok gejevi nisu imali računare? Ima li neke razlike između tadašnjih „hrabrih“ gejeva (diskutabilno je i koliko su oni tada sebe videli kao takve, što je za drugu raspravu) i novostasale sajber generacije „politički korektnih“.  Konačno, da li upotreba interneta doprinosi intenziviranju nekih kvalitetnih aspekata gej života (pripadnost, komunikacija, širenje mreže poznanstava) ili se najvećim delom svodi na eksperimentisanje, te instrumentalizaciji pomenutog medij u cilju pribavljanja seksualnih beneficija?

 

Zlatno doba ili „kada nije bilo kompjutera...“

Koncept „zlatno doba“ u bilo kakvoj interpretaciji upućuje na period vladavine vrline, sklada, napretka. Uglavnom se ovi periodi završavaju kritičnim događajem posle kojeg ništa nije onako kako je do tada bilo.  Period samoupravnog sporazumevanja, posmatrano kroz ekonomski napredak ili kroz krilaticu bratstva i jedinstva i njenog praktičnog sprovođenja, u mozgovima većine stanovništva Zapadnog Balkana ostaje urezan kao zlatni period. Svakako, sa ovim se ne bi složila većina populacije homoseksualaca, prvenstveno zbog zakonskog sankcionisanja homoseksualnog čina, a zatim i čitavog spleta moralno-praktičnih reperkusija.  No, da li je sve bilo tako crno? Uputno je opet se vratiti na dnevnik drugačijeg zavodnika, Staklenac.  Kroz hronologiju ličnog homo-sazrevanja junaka, ali i kroz opise životnih okolnosti epizodnih likova može se prozreti svakodnevica života socijalističke utopije na izmaku.  Iako autor u delu i intervjuima eksplicitno izražava negativan stav prema „patrijarhalno, pravoslavno komunističkoj“ atmosferi Jugo-socijalističke utopije te dominantnom nazadno-nakaradnom mentalnom skriptu novo(komponovano)g srpskog društva u kome bilo kakav alternativni način života ne nalazi pogodno tle da se razvije, između redova, u živopisnim opisima seksualnih avantura, može se nazreti specifičan „sportski duh“ plejade homoseksualaca beogradskog asfalta.  Dva su motiva koja preovladavaju u Uroševim opisima: lovne aktivnosti (pecanje, odlazak u šumu) i blisko povezano sa ovim aktivnostima, insistiranje na „klasičnim“ vrednostima gabarita muških polnih organa kao nusprodukata uspešnog lova u mutnom.  Pa tako, na jednom mestu Uroš veli: "Zavođenje gej tipova je uglavnom nerizičan lov na pitome životinje. Lov na heteroseksualce je opasan lov na divlje zveri, sa potpuno neizvesnim ishodom. Dakle, kao i u svakom lovu, neizvesnost doprinosi podizanju sportskog duha". Štaviše, autor ovom lovu pridodaje i misionarski karakter te nekoliko pasusa dalje izjavljuje: ...povremeno se osećam kao hrišćanski misionar koji preobraća divlje urođenike u pravu veru. Upravo ove hazarderske momente nekadašnjih homoseksualnih udarnika, saopštene malo eufemističnije, naglašavao je moj sagovornik sa početka teksta.

 

Šta se u međuvremenu desilo?

Anonimnost u socijalnom „vakuumu“ koji internet-komunikacija omogućava svojim korisnicima doprinela je povećanom prisustvu ovog vida opštenja, posebno među pripadnicima seksualnih manjina. Na ovaj način posmatrano, deficit (fizičkih) mesta na kojima se pripadnici seksualnih manjina mogu okupljati biva ublažen svojevrsnim virtualnim supstitutom. Prethodno pomenuti vakuum/ sajberprostor postaje specifična vrsta „trećih mesta“, kombinujući socijabilnost javnih mesta sa anonimnošću closet-a1.  Kao takav, ovaj prostor je pogodno i sigurno tle za eksperimentisanje sa ličnim queer identitetima, sa tendencijom da se oni u perspektivi materijalizuju u realnom vremenu i prostoru.  Okupljanje dovoljnog broja ljudi u sajber-prostoru oko teme koja većinu bar indirektno zanima, te o kojoj je ta većina sposobna da komunicira i razmenjuje misli i informacije dovoljno dugo, proizvodi socijalnu agregaciju, popularno nazvanu virtuelna zajednica. Postavlja se pitanje u kojoj meri komunikacija putem interneta, u tradicionalno homofobnom socijalnom kontekstu, može svojim „komunikatorima“ da pruži „topli“ osećaj pripadnosti zajednici?  Ili suprotno, da li je to komunikacija koja se svodi na besomučno naklapanje preko žice sa retkim posledicama u stvarnosti?  Manuel Castells bi bio sklon tvrđenju da pomenuta „toplina“, inherentna opštenju u zajednici, ne ide ruku pod ruku sa novim vidom komunikacije. Nedostatak komuniciranja „oči u oči“ ostavlja prostor ispraznoj i površnoj društvenosti što u daljoj perspektivi ima za posledicu inhibiciju realne, „offline“ komunikacije, izraženu kroz nedostatak angažovanosti u primarnim društvenim grupama, nezainteresovanost za neposredni socijalni kontekst, te ultimativno, socijalnu izolaciju jedinke.  U sličnoj interpretaciji, internet komunikacija je najpodobnija za introvertne i pasivne korisnike čiji je jedini interes puko praćenje/prelistavanje (lurk) onog šta se dešava na portalima.  Sa druge strane, neki teoretičari pripisuju ovakvoj komunikaciji pozitivni uticaj. Pored toga što obezbeđuje dostupnost informacija vezanih za bitne aspekte svakodnevice marginalizovanih društvenih grupa, ovaj način doprinosi intenziviranju socijalnih kontakata članova pomenutih grupacija.  Serija istraživanja u Sjedinjenim Državama utvrdila je da postoji pozitivna korelacija između „online“ i „offline“ socijalnog angažmana homoseksualaca.  Po Katz-u, korisnici interneta tendiraju da imaju veće i razgranatije socijalne mreže od onih koji internet ne koriste. Isti autor navodi istraživanje sprovedeno u Sjedinjenim Državama, čiji osnovni nalazi upućuju da internet-komunikacija ima povoljnu ulogu u prihvatanju queer identiteta kod muških homoseksualno orijentisanih tinejdžera.  Podjednako, internet-komunikacija igra značajnu ulogu u formaciji LGBT zajednica i identiteta njenih članova u tradicionalno-patrijarhalnim društvima.  Istraživanja na Tajvanu i Južnoj Koreji, društvima u kojima se do kasnih devedesetih održao sistem vrednosti utemeljen na strogom heteronormativu, pokazala su da je internet imao krucijalnu ulogu u konstruisanju queer identiteta, paralelno doprinoseći njegovom održavanju i daljem transponovanju u realne socijalne okvire.  Danas, Taipei ima daleko razvijeniju LGBT scenu nego deset godina ranije.  Iako sa malim brojem korisnika interneta u ukupnoj populaciji, Srbija nije izuzetak po tome što većina članova LGBT zajednice prvo oproba i skroji svoj queer identitet preko žice, a onda, u znatno manjem broju, počne da ga praktikuje u realnom životu.  Ako je suditi po empirijskom istraživanju skromnog obima koje je autor ovog teksta nedavno sproveo među populacijom muških korisnika najposećenijeg gej portala u Srbiji, profil prosečnog srpskog forumaša/oglašivača/korisnika chat-a ima sledeće karakteristike:  Prosečni posetilac je najverovatnije iz Beograda ili iz ostala dva-tri veća grada u Srbiji; mlad je - starosti od 25 do 29 godina; obrazovan, ali u rukama još ne drži diplomu, možda baš iz razloga što u proseku provede od jednog do tri sata dnevno (kumulativno posmatrano ovo čini značajan fond časova na godišnjem nivou) surfujući po različitim gej portalima.  Najveći broj korisnika živi u okrilju domaćinstva koje deli sa bližim ili daljim rođacima. Imajući u vidu da svoju seksualnu orijentaciju krije, nedostatak ličnog prostora može biti uzrok izleta u etar.  Prosečni učesnik izbegava da posećuje mesta gde se okupljaju pripadnici LGBT populacije, dakle gej klubove i kafiće. Isto tako, za prosečnog korisnika „Karađoka“ nije mesto gde bi sklapao nova poznanstva. Prilično neočekivano, bar sudeći po broju seksualnih partnera sa kojima je stupio u odnose u prethodnih šest meseci, prosečni korisnik nije promiskuitetan.  Broj partnera u pomenutom periodu kreće su u rasponu broja prstiju na jednoj ruci. Nalaz tako destabilizuje prilično ukorenjenu sliku promiskuitetnog homoseksualca koji je uvek u potrazi za plenom. Ili je možda slučaj da su novostasale generacije probirljivije u odnosu na njihove prethodnike?  Kada je na forumu ili chatu, ne prezentuje ili ne šalje svoju sliku onima sa kojima komunicira. Malo je slobodniji po pitanju ličnog predstavljanja.  Pre nego što je kupio kompjuter ili otkrio čari koje „gay-srbija“ pruža, imao je vrlo retke ili nikakve socijalne kontakte sa pripadnicima LGBT populacije.  Prvo logovanje na portal je važan detalj u njegovoj queer biografiji, a chat-ovanje/ postovanje/oglašavanje na portalu je „ground-zero“ njegovih homoseksualnih iskustava. Kada se nađe na portalu, „prosečni“ najveću količinu vremena provede na chat-u, tražeći potencijalne seksualne partnere.  Iako je internet inicijalna kapisla homoseksualne karijere, on izbegava da pripiše značajniju ulogu ovom kanalu komunikacije za sopstveno homo-bivstvovanje.

 

Povratak korenima

Svakako, internet sporazumevanje igra bitnu ulogu u životu značajnog dela LGBT populacije u Srbiji. Iako storija sagovornika i Uroševi opisi sadrže elemente fikcije, može se uzeti da ovi opisi na neki način korespondiraju sa tadašnjom homoseksualnom zbiljom. Čini se da su nekadašnji avanturizam i hazarderstvo atrofirali među pripadnicima nove sajber generacije, koji konstantno stremeći tehničkom poboljšanju (veća brzina protoka, veći propusni opseg, više kilobajta, multitasking – deset sagovornika paralelno), teže ultimativnoj dildonics utopiji.  Na pitanje može li internet, štrebersko dete začeto u vojnoj kući, svoje srpske korisnike da sačuva od represije, a nizovi jedinica i nula učine da se isti „spoje“ i učini korisnike voljenim i srećnim, bio bih sklon da dam negativan odgovor.  U međuvremenu, dok se pomenute jedinice i nule nižu i dok se iščekuje da baka i deka preminu, srpski korisnici će čekati da u privatnosti nasleđenih nekretnina probude homoseksualca u sebi. Izvor: Danas.rs